Đurđicaa Čilić još jednom je oduševila svoje pratitelje na facebooku sjajnim tekstom o svojoj mladosti i gradu Zenica.
Najbolje da pročitate njen tekst napisan na njenom facebook statusu koji prenosimo u cjelosti:
Svaki sam dan u svitanje putovala radničkim autobusom u Zenicu. Radnici su išli na posao u Željezaru, u kojoj je penziju zaslužio i moj pradjed Robert, a ja u gimnaziju. Od zeničke stanice do moje škole cesta je vodila uz rijeku Bosnu, na čijoj je obali šezdesetih godina izgrađena školska zgrada. Prozori skoro svih učionica gledali su na rijeku. Na prvom satu sam se tek razbuđivala, na drugom došaptavala s prijateljicama, na trećem već nestrpljivo čekala kad će veliki odmor da idemo po kifle kod Salčinovića. Jedino sam na satu srpskohrvatskog sjedila u prvoj klupi i slušala profesoricu koja je o knjigama govorila s više vatre nego o ljudima. Valjda zato što je ono najbolje od ljudi nerijetko baš u knjigama.
Kad je jedno jutro govorila o Proustovoj potrazi za izgubljenim vremenom, okusu kolačića madeleine koji ga vraća unatrag, u Combray, u prošlost, nisam u tome čula ništa privlačno. Imala sam 16 godina i nisam imala prošlost. Gledala sam obale Bosne i mislila o onome što tek teče prema meni i prema čemu ja idem. Okretanje preko ramena bio je suvišan pokret jer tamo iza još nije bilo ničeg.
Jučer sam u Zenicu došla autom. Htijući parkirati što bliže Gimnaziji, našla sam mjesto pred gradskom upravom. Tek što sam izašla iz auta, dojurio je portir i zamolio me da se preparkiram. „Ma dajte molim Vas da sad ne premještam auto, samo ću kratko, idem vidjeti svoju bivšu gimnaziju“, objasnila sam mu. Pogledao je moje tablice i kazao: „Sve razumijem, drago mi je da ste došli, ali parkiriali ste baš na gradonačelnikovo mjesto“.
Prošetala sam pokraj pozorišta u kojem sam jedne sezone pogledala sve predstave s repertoara, i pokraj Gradske kavane u koju me onda davno vodio jedan Naid koji je mislio da bi mi se to moglo svidjeti. Danas možda bi, onda nije nimalo. Kod Gimnazije me obuzela nježnost prema meni nekadašnjoj, ujutro nenaspavanoj, kasnije razdraganoj, zbog prijateljica, zajedničkih zeničkih rituala, prvih votki i jointa, ekstatičnih zaljubljivanja, svega što je došlo a još više zbog svega što nije, a trebalo je.
Tronuta tim osjećajem prikraćenosti, otišla sam kod Salčinovića i kupila kifle. Bile su meke i mirisne, pečene tako da me dočekaju tople kad dođem na veliki odmor. S kiflama u rukama, slikala sam onaj prizor koji mi se nekad prostirao s prozora gimnazije, dok je profesorica govorila o povratku u prošlost. Razumjela sam: te kifle su moj kolačić madleine, Zenica je moj Combray, ali moja prošlost tek treba biti izmišljena.
AUTOR: Đurđica Čilić
