Anja Vuković i Strahinja Tanasković su tvorci Whatifness koncepta koji ih je nonšalantno odvojio od svakodnevnog života i poslao na put oko svijeta, bez ideje gde će točno završiti, koliko će noći provesti u kombiju i šta će jesti ako 3000 km od kuće izgube novčanik.

Za B/A, napisali su nekoliko stvari koje su naučili usput, a od kojih je najvažnija: zaboravite da bi bilo šta “trebalo” da uradite.

“TAKO TREBA” – dotakao je sve naše živote, pre ili kasnije. Rado ga se sećamo, nije uopšte bio loš lik, čak je ponekad hteo i da pomogne. Eto, od danas, nećemo više “TAKOTREBATI” ali ćeš ostati u našem sećanju, jer, ipak, tako treba. Da biste krenuli na put oko sveta, morate da se oprostite od ovog načina razmišljanja.

Da bi nam dupé videlo puta, za sada 50.000 km od Kambodže do Pariza, ovo je lista stvari koje smo morali da uradimo au contraire društvenom difoltu o “pravilnom rađenju stvari”:

1. OPROSTILI SMO SE OD JAKE ŠLJAKE

Kada biste hteli da zadržite vaš 9 do 9 posao i da putujete oko sveta mic po mic, trebalo bi vam barem 3 života. Mi smo oboje imali dobar posao. Babe, mame, šefovi i tetke su bili saglasni da to nikako ne bi trebalo napuštati jer “znate li šta bi drugi ljudi dali da su na vašem mestu?”.

Dva otkaza kasnije, da li se kajemo?

Ne. To što nemamo full-time posao nam je ne samo napravilo vremena za putovanje nego nam je otvorilo čakru za snalažljivost, kreativnost i donelo druge poslove zbog kojih se više nikad nećemo vratiti u kancelariju.

Algarve, Portugal
Algarve, Portugal

Na putu smo isprva zarađivali u naturi. Fotkali smo npr. porciju ladnog amoka ili komarnike po kambodžanskim sojenicama, da bi imali šta da jedemo i gde da spavamo. Nije nas mrzelo da pišemo, slikamo, delimo iskustva. Nije nam bilo teško da ponekad žickamo od vas koji šer tu i tamo, da izvedemo neke sulude akcije. U jednom momentu, stigao nam je prvi mejl sa subject-om: “Predlog o saradnji”. Bam, dobili prvu tezgu. Nakon toga su usledili i drugi angažmani, od strane različitih kompanija koje su pomislile “Šta ako ovi dvoje ljudi urade nešto kreativno i za nas?”

Zato smo sebi empirijski dokazali da ne treba raditi “kako bi trebalo” nego kako želiš, a univerzum će postarati za ostalo.

Šuma u sred grada Kandy u Šri Lanki

2. OPROSTILI SMO SE OD IDEJE DA NAM TREBA BESNA UŠTEĐEVINA

Najčešći savet iskusnih svetskih putnika je “Na put oko sveta se ne kreće sa 500 EUR”. Mi smo krenuli. Pošto nismo sposobni za štekanje para, a nismo hteli da prodajemo dedovinu u Boleču, ostala nam je samo ova opcija.

Imali smo samo ono što je ostalo od poslednje plate i prethodno kupljene karte za početnu destinaciju.

Tako da, iako vam svi kažu da ste pukli s glavom, nemanje para ne treba da vas spreči da krenete u avanturu. Mi čvrsto verujemo da se čovek bez para pretvara u čoveka sa idejama kako da ih stvori. Probajte i navucite se na moćan osećaj samoodrživosti u tuđini, koji mnogo duže traje od bilo kog budžeta.

Bejrut
Sveučilište u Barceloni

3. OPROSTILI SMO SE OD GLUPE FLOSKULE “VREME TI JE”

Znate i sami koliko puta svaki dan čujete rečenice poput: vreme joj je da se uda, vreme mu je da se skrasi ili što nisi to uradio kad je trebalo? E pa, mi smo odlučili da poludimo pod “stare” dane. Iz ušuškane gajbe u Beogradu, sa 30 godina smo se preselili u rečnu džunglu Kambodže.

Zapravo, videćete koliko ljudi u ostatku sveta mnogo manje postavljaju pitanje “Koliko imaš godina?”. Izađite iz okova nepostojećeg životnog tajminga i samo cepajte!

4. OPROSTILI SMO SE OD PLANIRANJA

Vječna japamija za puko udaranje recki u pasošu, obilaske svih atrakcija i bukiranje svih stvari unapred. Najjači plan je da plana nema. Kada smo kretali, jedina stvar koju smo znali je da idemo u provinciju Kampot. Čak smo bili toliko loockasti da smo smeštaj bukirali tek na aerodromu.

Zbog nedostatka para, nismo mogli na svaka 3 dana da pičimo sa mesta na mesto i obilazimo sve znamenitosti koje “bi trebalo” obići. Mi smo zapravo nekad živeli i po mesec dana u jednom običnom malom mestu kod ljudi koji su nas uposlili. To nam omogućilo da uđemo u pore lokalnog života.

Izvinjavamo se travel puritancima ali na primer, nismo išli na hodočašće u Angkor Vat, nismo surfovali na Baliju, niti se kulturno uzdizali u Casa Mili u Barsi. Umesto toga, bili smo gosti na portirovoj svadbi u Kambodži, bejbisitovali smo sove u Šri Lanci i išli na najluđu jagnjetinu u Portugaliji, kao nagradu za ispomoć u krečenju stana. Manje više, isto bismo sve uradili i sa većim budžetom jer mislimo da se pravi ukus nekog mesta oseti samo u slow travel modu.

P.S. Deveti krug pakla za sve ljude koji su u fazonu “Ako nisi bio na XY atrakciji (koja košta 40$ I čeka se u redu 4 sata za ufur, a čak te ni ne zanima) ko da nisi ni bio u nekom mestu”.

 

Francuska
Portugal

5. OPROSTILI SMO SE OD “ALI JA TO NE UMEM” STAVA

Naš put oko sveta ne prati producentski tim, zadužen za kreativne ideje, nabavku rekvizita i montažu zvuka. Sve smo naučili da radimo sami. Tako smo napravili sajt za naš blog, montirali klipove i lažirali onboard karte u Photoshopu, da bi nesmetano ušli u Šri Lanku na neodređeno.

Zato, kad god pomislite da je nešto nemoguće, setite se da su se diplomirani inžinjer informacionih tehnologija i ekonomistkinja sa masterom, uspeli da postanu food stilisti, fotografi, snimatelji, montažeri, novinari, marketing stručnjaci za azijske smeštaje i još pun kufer kojekakvih zanimanja.

Kažu ljudi, trebalo bi na kraju teksta napisati neki zaključak koji je veći od života. Takođe, kažu da bi trebalo da prestanemo da idemo na rejvove. Trebalo bi da se malo smirimo. Trebalo bi da se skućimo kao svi normalni ljudi. Trebalo bi da leti idemo na more, a zimi na planinu, kako svi to rade. Trebalo bi da nađemo normalan posao i počnemo malo da štedimo. Trebalo bi…

NE. Što se nas tiče, R.I.P “Trebalo bi”, počivaj u miru legendo. A ti živote, živ bio!Odli